1Ако говорим људским и анђеоским језицима, а немам љубави, онда сам као метал што одјекује и чинеле што звече.
2И ако имам и дар пророштва, и да знам све тајне и сва знања, и поврх тога да имам сву веру планине да премештам, а љубави да немам — ништа сам.
3Па да и разделим све што имам, да и тело своје предам, да бих се хвалио, а љубави немам — ништа ми не користи.
4Љубав је стрпљива, љубазна, не завиди, не хвали се, није охола,
5не понаша се непристојно, не тражи своје, не жести се, не памти зло,
6не радује се неправди, а радује се истини,
7све подноси, никада не престаје да верује, свему се нада, све издржава;
8љубав никад не престаје. Пророштва ће се угасити, језици ће престати, знање ће се окончати.
9Јер непотпуно знамо и непотпуно пророкујемо.
10А кад дође оно потпуно, окончаће се оно непотпуно.
11Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам и размишљао као дете. А кад сам одрастао, завршио сам са детињством.
12Сада видимо нејасно, као у огледалу, а онда ћемо видети лицем у лице. Сада знам непотпуно, а онда ћу знати потпуно, као што сам и са̂м себи познат.
13А сада остаје ово троје: вера, нада и љубав; а највећа од њих је љубав.