1Ако људске и анђеоске језике говорим, а љубави немам, онда сам метал који одјекује и чинеле које звече.
2И ако имам дар пророковања, ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру — тако да горе премештам — а љубави немам, ништа сам.
3Ако сиромасима разделим све што имам и ако своје тело предам да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4Љубав је стрпљива, љубав је добра; она не завиди, не хвалише се, не прави се важна;
5није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, не памти зло;
6не радује се неправди, а радује се истини;
7све штити, све верује, свему се нада, све трпи.
8Љубав никада не престаје. Пророковање? Престаће! Језици? Умукнуће! Знање? Нестаће!
9Јер, ми делимично знамо и делимично пророкујемо,
10а када дође оно што је савршено, нестаће оно делимично.
11Када сам био дете, говорио сам као дете, мислио као дете, расуђивао као дете, а када сам постао човек, одбацио сам оно детиње.
12Јер, сада гледамо као у огледалу, нејасно, а тада ћемо лицем у лице. Сада сазнајем делимично, а тада ћу спознати потпуно, као што сам и сам спознат.
13Сада остају вера, нада и љубав, то троје. А највећа међу њима је љубав.