1На постељи својој ноћима сам тражила оног којег љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
2Устаћу и кружићу градом, тражићу по улицама и трговима оног кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
3Сретоше ме чувари који градом круже: „Видесте ли оног кога љуби душа моја?”
4Тек што сам их прошла, нађох оног кога љуби душа моја. Ухватих га и нећу га пустити док га не уведем у кућу мајке своје и одају оне која ме је родила.
5Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите, не будите љубав моју док то не пожели.
6Шта је то што се из пустиње диже као стуб дима, као кађење смирне и тамјана и свих мириса куповних?
7Гле, то је носиљка Соломонова, окружена са шездесет јунака изабраних међу јунацима Израиљевим.
8Сви носе мачеве, вични су боју. Сваком је мач о боку због опасности ноћних.
9Цар Соломон је начинио себи носиљку од дрвета ливанског.
10Стубове је начинио од сребра, наслон од злата, прекривач од порфире, а простирка – израз љубави кћери јерусалимских.
11Изиђите, кћери сионске, и гледајте цара Соломона с круном којом га је крунисала мајка његова на дан свадбе његове и на дан радости срца његовог!