1Жена једног од пророчких ученика повика Јелисију говорећи: „Слуга твој, а муж мој умре. Ти знаш да се слуга твој бојао Господа, а поверилац долази да ми оба сина одведе у ропство.”
2Јелисије је упита: „Шта да радим? Шта имаш у кући?” Она одговори: „Слушкиња твоја нема ништа сем суд уља.”
3Тада јој он рече: „Иди и позајми од суседа својих празне посуде и то не мало.
4Онда иди у кућу и затвори се са синовима својим. Наливај у све те посуде. Која се напуни стави је са стране.”
5Она оде кући и затвори врата за собом и за својим синовима. Они су јој додавали посуде, а она је наливала.
6Кад су се посуде напуниле, она рече свом сину: „Дај још једну посуду.” Он јој одговори: „Нема више посуда.” Тада уље стаде.
7Онда она оде и исприча човеку Божјем, а он јој рече: „Иди, продај уље и исплати дуг. Од остатка ћете живети ти и синови твоји.”
8Једног дана је Јелисије пролазио кроз Сунам. Тамо је живела нека имућна жена. Она га понуди да једе и од тада је свраћао к њој да једе кад год је пролазио.
9Тада она рече свом мужу: „Ето, знам да је светитељ онај човек Божји који пролази овуда.
10Хајде да му сазидамо малу собу под кровом и ставимо постељу, сто, столицу и свећњак, па кад нам дође, нека ту борави.”
11Једном он дође онамо, оде у горњу собу и заспа.
12Потом он рече момку свом Гијезију: „Позови ону Сунамку.” Он је позва и она стаде пред њега.
13Тада му он рече: „Кажи јој: ‘Ето, добро се стараш о нама. Шта хоћеш да ти учиним? Имаш ли нешто да кажем цару или војсковођи?’” Она одговори: „Живим међу својима.”
14Он упита: „Шта бих јој учинио?” Гијезије одговори: „Ето, она нема сина, а муж јој је стар.”
15Он рече: „Позови је.” Он је позва и она стаде на вратима.
16Тада он рече: „Догодине у ово доба грлићеш свога сина.” Она одговори: „Немој, господару мој! Немој, човече Божји, да завараваш слушкињу своју!”
17Међутим, жена доиста затрудне и роди сина идуће године у време у које је рекао Јелисије.
18Дечак је растао. Једном оде оцу код жетелаца.
19Овај рече свом оцу: „Моја глава, моја глава.” Он рече слуги: „Носи га његовој мајци.”
20Он га узе и однесе његовој мајци. Лежао јој је на крилу до подне, а онда издахну.
21Тада она оде горе и стави га на постељу човека Божјег, изађе и затвори врата.
22Затим викну свог мужа и рече му: „Пошаљи једног момка и једну магарицу да одем човеку Божјем и да се вратим.”
23Он упита: „Зашто данас идеш к њему? Нити је млад месец, нити је субота.” Она одговори: „Остани с миром.”
24Потом припреми магарицу и рече свом момку: „Поведи и пођи. Не заустављај се сем ако ти ја кажем.”
25Тако пође и дође човеку Божјем на Кармилску гору. Кад је човек Божји угледа издалека, рече свом момку Гијезију: „Ено оне Сунамке.
26Сад трчи пред њу и питај је: ‘Како си? Како је муж твој? Како је син твој?’” Она одговори: „Добро смо.”
27Међутим, кад дође до човека Божјег на гору, загрли му ноге. Гијезије приђе да је одмакне, али човек Божји рече: „Пусти је јер јој је душа ојађена. Господ ми сакри и не објави ми.”
28Тада она рече: „Зар сам ја тражила сина од господара мог? Зар нисам казала да ме не завараваш?”
29Онда он рече Гијезију: „Опаши се, узми штап мој у руку и пођи. Ако сретнеш неког, немој га поздрављати и ако те неко поздрави, немој му отпоздрављати и стави штап мој на дечака.”
30Дечакова мајка рече: „Тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу да те оставим!” Тада он устаде и пође за њом.
31Гијезије је био отишао испред њих. Он стави штап на дечака, али није било ни гласа ни знака. Зато он пође натраг и рече му говорећи: „Дечак се не пробуди.”
32Јелисије уђе у кућу и, гле, мртав дечак је лежао на његовој постељи.
33Он уђе и затвори врата за њих двојицом. Затим се помоли Господу.
34Потом се попе на постељу и леже на дечака. Стави своја уста на његова уста, своје очи на његове очи, своје дланове на његове дланове и испружи се по њему. Дечаку се тело загреја.
35Потом се удаљи идући тамо-амо по кући. Затим се опет попе на постељу и испружи се по дечаку. Тада дечак кину седам пута и отвори дечак своје очи.
36Онда он зовну Гијезија и рече му: „Позови Сунамку.” Он је позва и она дође до њега. Тада јој рече: „Узми сина свог.”
37Кад је она ушла, паде му пред ноге и поклони се до земље. Потом узе свог сина и отиде.
38Потом се Јелисије врати у Галгал, а тада је била глад у земљи. Ученици пророчки су седели пред њим, а он рече момку свом: „Припреми велики котао и скувај зеље ученицима пророчким.”
39Тада један оде у поље да набере зеље, али нађе дивљу лозу и набра са ње пун огртач дивљих плодова. Он дође и насече их у котао јер их није познавао.
40Потом усуше људима да једу. Они почеше да једу зеље, али повикаше говорећи: „Човече Божји, смрт је у котлу!” Тако нису могли да једу.
41Међутим, он заповеди: „Донесите брашна!” Потом насу брашно у лонац и рече: „Сипај људима, нека једу.” Више ништа није било штетно у котлу.
42Затим неки човек из Вал-Салисе дође и донесе човеку Божјем у торби хлеб од првина, дванаест јечмених хлебова и нових класова. Он рече: „Постави људима да једу.”
43Момак одговори: „Како да поставим пред стотину људи?” Он опет рече: „Постави људима нека једу јер је овако Господ казао: ‘Јешће и претећи ће.’”
44Он постави пред њих. Они су јели и још претече, као што је Господ и казао.