2 Samuel 19
1 Тада се цар потресе. Попе се у горњу собу над вратима и заплака. Док је ишао, овако је говорио: „Сине мој, Авесаломе... Сине мој... Сине мој, Авесаломе! Ех, да сам ја умро уместо тебе!... Авесаломе, сине мој... Сине мој...”
2 Јоаву јавише: „Ено, цар плаче и тугује за Авесаломом.”
3 Тако се победа тог дана претвори у жалост за сву војску, јер је народ тог дана чуо како се говори да цар тугује за својим сином.
4 Зато се војска кришом врати у град, као што се крије војска која се стиди кад побегне из битке.
5 Цар је покрио своје лице и ридао: „Сине мој, Авесаломе... Авесаломе, сине мој... Сине мој!”
6 Тада Јоав дође цару у кућу и рече: „Данас си посрамио све слуге своје, а они су данас спасли животе теби, синовима твојим, ћеркама твојим, женама твојим и наложницама твојим.
7 Показао си љубав онима који те мрзе, а мржњу онима који те воле. Данас си показао да не цениш ни војсковође ни војнике. Данас сам сазнао да би ти било милије да је Авесалом жив, а да смо сви ми погинули!
8 Него сад устани, изађи и лепо се обрати војницима својим. Заклињем те Господом! Ако не изађеш, неће ниједан остати с тобом ноћас! То ће ти бити горе него сва зла која су те сналазила од младости твоје па до сада.”
9 Тада цар устаде и седе крај врата. Онда јавише народу говорећи: „Ево, цар седи код врата.” Дође сва војска пред цара, а Израиљци су били побегли у своје шаторе.
10 Тада народ поче да се свађа по свим племенима израиљским. Говорили су: „Цар нас је избавио из руку непријатеља наших, он нас је спасао из руку филистејских, а сада је морао да бежи пред Авесаломом.
11 Авесалом, кога смо помазали да буде над нама, погибе у боју. Сада, зашто оклевате с враћањем цара?”
12 Онда цар Давид поручи свештеницима Садоку и Авијатару говорећи: „Кажите старешинама јудејским: ‘Зашто да ви будете последњи који ће довести цара у његову кућу?’” Наиме, то што се говорило по целом Израиљу допрло је до цара и његове куће.
13 „Ви сте моја браћа, кост моја и месо моје. Зашто да ви будете последњи који враћате цара?
14 Реците и Амаси: ‘Зар ниси и ти кост моја и месо моје?’ Тако нека ми учини Бог и нека дода ако ми не будеш војсковођа док си жив, уместо Јоава.”
15 Тако придоби срца свих људи Јудиних, који једнодушно поручише цару: „Врати се ти и све слуге твоје.”
16 Тако се цар врати и дође до Јордана. Људи Јудини дођоше до Галгала да сретну цара и да га преведу преко Јордана.
17 Похита и Симеј, син Гирин, од Венијамина из Ваурима, и сиђе с људима из Јуде у сусрет цару Давиду.
18 Уз њега је било хиљаду људи из Венијамина. И Сива, управитељ дома Сауловог, дође са петнаест синова својих и двадесет слугу својих. Они пређоше Јордан и дођоше пред цара.
19 Довукли су и сплав да превезу породицу цареву и да учине шта је цару мило. Син Гирин Симеј паде ничице пред царем кад је цар хтео да пређе Јордан.
20 Он рече цару: „Нека ми господар мој не упише у грех и нека више не спомиње зло које је учинио слуга твој оног дана кад је цар, господар мој, излазио из Јерусалима. Нека цар то не прими к срцу.
21 Слуга твој зна да је погрешио. Ево, дошао сам први од целог дома Јосифовог да сретнем цара, господара свога.”
22 Тада одговори Серујин син Ависај говорећи: „Зар због тога неће погинути Симеј, који је ружио помазаника Господњег?”
23 Онда Давид рече: „Шта ја имам с вама, синови Серујини, па ми се данас противите? Зар данас да погине неко у Израиљу? Зар нисам данас сазнао да сам цар над Израиљем?”
24 Тада цар рече Симеју: „Нећеш погинути.” И цар му се закле.
25 И потомак Саулов, Мефивостеј, дође цару у сусрет. Он није ноге своје освежавао, ни браду своју чешљао, ни одећу своју прао од дана кад је цар отишао, па до дана кад се вратио у миру.
26 Кад је он из Јерусалима дошао да сретне цара, упита га цар: „Мефивостеју, зашто ниси пошао са мном?”
27 Он одговори: „Царе, господару мој! Слуга мој ме превари! Слуга твој је рекао: ‘Оседлаћу себи магарца да га узјашем и да пођем с царем’, јер је слуга твој хром.
28 Међутим, он је оклеветао слугу твога пред царем, господарем мојим. Само, цар, господар мој, као анђео је Божји. Зато, чини оно што сматраш да је добро.
29 У целом дому мога претка били су људи који су заслужили да их побије цар, господар мој. А ти си посадио слугу твога међу оне који једу за столом твојим! Какво право ја имам и на шта да се жалим цару?”
30 Цар му одговори: „Зашто причаш толико? Одлучујем: Ти и Сива поделите имање!”
31 Мефивостеј рече цару: „Нека узме све, само кад се цар, господар мој, срећно вратио у дом свој!”
32 Потом дође Варзелај Галађанин из Рогелима и пође с царем до Јордана, да га испрати преко Јордана.
33 Варзелај је био врло стар, било му је осамдесет година. Он је снабдевао цара за време боравка у Маханаиму јер је био веома имућан.
34 Онда цар рече Варзелају: „Пођи са мном, ја ћу те хранити код себе у Јерусалиму.”
35 Међутим, Варезлелај одговори цару: „Колико ћу још живети па да идем с царем у Јерусалим?
36 Имам осамдесет година. Могу ли да разликујем добро и зло? Може ли слуга твој да осети шта једе и пије? Могу ли још да слушам глас певача и певачица? Зашто би слуга твој био на терету цару, господару мом?
37 Слуга твој ће само прећи Јордан с царем, па зашто би ме цар толико наградио?
38 Пусти слугу свога да се врати у град свој да умрем код гроба оца свога и мајке своје. Ево, нека слуга твој Химам иде с царем, господарем мојим, па њему учини оно што сматраш добрим.”
39 Цар одговори: „Нека Химам пође са мном. Учинићу му оно шта би ти волео и све што ме замолиш, учинићу ти.”
40 Потом пређе сав народ преко Јордана. Пређе и цар, па пољуби цар Варзелаја и благослови га и овај се врати у своје место.
41 Потом цар оде у Галгал, а Химам је био уз њега. Цара су пратили сав народ Јудин и половина народа Израиљевог.
42 И, гле, сви људи Израиљеви дођоше цару и упиташе га: „Зашто те украдоше браћа наша, људи Јудини, и преведоше преко Јордана цара нашег и сав дом твој и све људе Давидове?”
43 Тада одговорише људи Јудини људима Израиљевим: „Цар је наш род! Зашто се срдите због тога? Јесмо ли нешто појели цару? Јесмо ли нешто присвојили?”
44 Људи Израиљеви одговорише људима Јудиним и рекоше: „Ми имамо десет делова код цара и ми смо ближи Давиду. Зашто сте нас запоставили? Зар нисмо ми први казали да вратимо нашег цара?” Међутим, тврдње људи Јудиних биле су јаче од тврдњи људи Израиљевих.