1 Kings 20— CNZ

¹Цар сиријски Вен-Адад скупи сву војску своју и тридесет два цара са коњима и колима. Он оде, опколи Самарију и нападе је.

²Затим посла преговараче израиљском цару Ахаву у град.

³Они му рекоше: „Овако поручује Вен-Адад: ‘Сребро твоје и злато твоје – моји су, жене твоје и најлепши синови – моји су!’”

⁴Цар Израиљев одговори и рече: „Како ти кажеш, господару мој, царе. Твој сам са свим што имам.”

⁵Посланици се вратише и рекоше: „Овако каже Вен-Адад и поручује: ‘Послао сам ти поруку да ми даш сребро своје, злато своје, жене своје и синове своје.

⁶Сутра у ово доба послаћу слуге своје теби да претраже дом твој и куће слугу твојих. Ставиће руке своје на све што ти је драго и однеће.’”

⁷Тада цар Израиљев дозва све старешине земаљске и рече: „Увиђате и видите да спрема зло. Тражи жене моје, синове моје, сребро моје и злато моје иако га нисам одбио.”

⁸Старешине и сав народ му одговорише: „Немој да га слушаш и немој да пристанеш.”

⁹Тада он рече посланицима Вен-Ададовим: „Реците господару мом, цару: ‘Све што си раније поручио по слугама својим прихватам, али ово не могу.’” Посланици одоше и однеше одговор.

¹⁰Тада му Вен-Адад поручи говорећи: „Тако нека ми учине богови и нека додају уколико буде доста праха од Самарије да сви који иду са мном добију по прегршт!”

¹¹Цар Израиљев одговори говорећи: „Речено је да се не хвали онај који се опасује, него онај који се распасује!”

¹²Кад он чу тај одговор, а баш је пио с царевима под шаторима, рече слугама својим: „Спремите се!” Потом се распоредише према граду.

¹³Кад, гле, приступи један пророк цару израиљском Ахаву и рече: „Овако говори Господ: ‘Јеси ли видео то силно мноштво? Ево, ја ћу ти га данас дати у руке да би познао да сам ја Господ.’”

¹⁴Ахав упита: „Преко кога?” Он одговори: „Овако говори Господ: ‘Преко момака старешина земаљских.’” Он рече: „Ко ће започети бој?” Овај одговори: „Ти!”

¹⁵Он преброја момке старешина земаљских и било их је двеста тридесет два. Затим преброја сав народ, све синове Израиљеве и било их је седам хиљада.

¹⁶Они изађоше у подне. Вен-Адад је пио са тридесет два цара и савезника и опише се у шаторима.

¹⁷Момци старешина земаљских изађоше први. Вен-Адад посла људе и они му јавише: „Изашли су Самарићани.”

¹⁸Тада он рече: „Ако су изашли ради мира, похватајте их живе, ако су пошли у рат, похватајте их живе!”

¹⁹Кад су момци старешина земаљских изашли из града, за њима пође и војска.

²⁰Сваки уби оног наспрам себе, тако да Сиријци побегоше, а Израиљци их потераше. Сиријски цар Вен-Адад побеже на коњу са коњаницима.

²¹Тада изађе цар Израиљев, нападе коње и кола и нанесе Сиријцима тежак пораз.

²²Потом дође пророк цару Израиљевом и рече му: „Пођи, охрабри се и размисли шта ћеш да чиниш јер ће догодине сиријски цар опет поћи на тебе.”

²³Цару сиријском рекоше слуге његове: „Њихов бог је бог планински и зато су нас победили. Да ратујемо у равници, победили бисмо их.

²⁴Учини овако: уклони те цареве са њихових места и постави војводе уместо њих.

²⁵Онда скупи војску каква је била она која ти је изгинула и коње као што су били и кола каква су била, па да се побијемо са њима у равници. Сигурно ћемо их победити.” Он их послуша и учини тако.

²⁶Кад прође година дана, Вен-Адад преброја Сиријце и пође у Афек да ратује са Израиљем.

²⁷И синови Израиљеви се пребројаше, понеше намирнице и пођоше пред њих. Синови Израиљеви се распоредише према њима као два мала стада коза, док су Сиријци прекрили земљу.

²⁸Тада приступи човек Божји цару Израиљевом и рече: „Овако говори Господ: ‘Зато што Сиријци кажу за Господа да је Бог планински а не бог поља, зато ћу ти предати у руке то силно мноштво да схватите да сам ја Господ.’”

²⁹Седам дана су стајали једни наспрам других. Седмог дана се сукобише и синови Израиљеви побише сто хиљада Сиријаца у једном дану.

³⁰Остали побегоше у град Афек. Тада се сруши зид на двадесет седам хиљада људи који су били остали. Вен-Адад побеже у град и склањао се из собе у собу.

³¹Тада му слуге рекоше: „Ево, ми смо чули да су цареви дома Израиљевог милостиви цареви. Хајде да вежемо кострет око себе, ставимо конопце око врата и да изађемо пред цара Израиљевог. Можда ће те оставити у животу.”

³²Тада они свезаше кострет око бокова својих, ставише конопце око врата, дођоше пред цара Израиљевог и рекоше: „Слуга твој Вен-Адад каже: ‘Поштеди ми живот!’” Он одговори: „Је ли још жив? Он је мој брат!”

³³Људи разумеше да је то добар знак и, да би га одмах ухватили за реч, упиташе: „Вен-Адад ти је брат?” Он одговори: „Идите и доведите га.” Кад Вен-Адад дође к њему, он га посади у своја кола.

³⁴Овај му тада рече: „Вратићу ти градове које је узео отац мој оцу твоме. Уреди у Дамаску четврти као што је учинио отац мој у Самарији. На основу тога, пуштам те!” Он склопи са њим савез и отпусти га.

³⁵Тада један између синова пророчких по речи Господњој рече другом: „Туци ме!” Међутим, овај не хтеде да га бије.

³⁶Он му рече: „Зато што ниси послушао реч Господњу, гле, кад одеш од мене, лав ће те растргнути!” Кад он оде од њега, срете га лав и усмрти га.

³⁷Онај нађе другог човека и рече му: „Туци ме!” Човек га удари и раскрвари га.

³⁸Тада пророк оде, стаде на пут којим ће цар проћи и стави повез преко очију.

³⁹Кад је цар пролазио, он викну и рече: „Слуга твој је био пошао у бој. Тада ми приђе човек, доведе заробљеника и рече ми: ‘Причувај ми овог човека. Ако ти побегне, биће твој живот за његов живот или ћеш платити таланат сребра.’

⁴⁰Слуга твој се забавио около и онога нестаде.” Тада му цар Израиљев рече: „То ти је пресуда, сам си се осудио.”

⁴¹Онда онај брзо скиде повез са очију и цар Израиљев познаде да је он пророк.

⁴²Он му рече: „Овако говори Господ: ‘Зато што си пустио из руку човека кога сам предао смрти, твој ће живот бити уместо његовог живота и твој народ уместо његовог народа.’”

⁴³Цар Израиљев отиде кући својој љут и зловољан и дође у Самарију.