1Ако говорим људским и анђеоским језицима, а љубави немам, онда сам метал који звучи и чинеле које одјекују.
2И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру, тако да премештам горе, а љубави немам, ништа сам.
3И ако хранећи сиромахе разделим све своје имање и ако предам своје тело – да будем спаљен, а љубави немам, ништа ми не користи.
4Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се,
5не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,
6не радује се неправди, али се радује са истином;
7она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
8Љубав не престаје никада. Ако је дар пророштва – биће окончан, ако је дар језика – престаће, ако је знање – нестаће.
9Јер делимично сазнајемо и делимично пророкујемо;
10кад пак дође оно савршено, престаће оно делимично.
11Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам као дете, закључивао сам као дете. А кад сам постао човек, престао сам с детињаријама.
12Јер сад гледамо као помоћу огледала – у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сад сазнајем делимично, а онда ћу сазнати потпуно, као што сам и сам потпуно познат.
13Сад пак остаје вера, нада, љубав, ово троје; а љубав је међу њима највећа.